Psalms 10
1 Why, Jehovah, standest thou afar off? [Why] hidest thou thyself in times of distress?
Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?
2 The wicked, in his pride, doth hotly pursue the afflicted. They shall be taken in the devices that they have imagined.
С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.
3 For the wicked boasteth of his soul's desire, and he blesseth the covetous; he contemneth Jehovah.
Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.
4 The wicked [saith], in the haughtiness of his countenance, He doth not search out: all his thoughts are, There is no God!
Безбожник у обести својој не мари за Господа: "Он не види." Нема Бога у мислима његовим.
5 His ways always succeed; thy judgments are far above out of his sight; [as for] all his adversaries, he puffeth at them.
Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.
6 He saith in his heart, I shall not be moved; from generation to generation I shall be in no adversity.
У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.
7 His mouth is full of cursing, and deceit, and oppression; under his tongue is mischief and iniquity.
Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.
8 He sitteth in the lurking-places of the villages; in the secret places doth he slay the innocent: his eyes watch for the wretched.
Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.
9 He lieth in wait secretly, like a lion in his thicket; he lieth in wait to catch the afflicted: he doth catch the afflicted, drawing him into his net.
Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.
10 He croucheth, he boweth down, that the wretched may fall by his strong ones.
Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.
11 He saith in his heart, God hath forgotten, he hideth his face, he will never see [it].
Каже у срцу свом: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад."
12 Arise, Jehovah; O God, lift up thy hand: forget not the afflicted.
Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.
13 Wherefore doth the wicked contemn God? He hath said in his heart, Thou wilt not require [it].
Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?
14 Thou hast seen [it], for thou thyself beholdest trouble and vexation, to requite by thy hand. The wretched committeth himself unto thee; thou hast been the helper of the fatherless.
Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.
15 Break thou the arm of the wicked, and as for the evil man, seek out his wickedness [till] thou find none.
Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.
16 Jehovah is King for ever and ever: the nations have perished out of his land.
Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.
17 Jehovah, thou hast heard the desire of the meek, thou hast established their heart: thou causest thine ear to hear,
Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,
18 To do justice to the fatherless and the oppressed one, that the man of the earth may terrify no more.
Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.
