1 Петрова 2
1 Одбаците дакле сваку пакост и сваку превару и лицемерје и завист и сва опадања,
Putting away, therefore, all vice and all deceit and hypocrisy and envyings and all detractions,
2 И будите жељни разумног и правог млека, као новорођена деца, да о њему узрастете за спасење;
As new-born babes, for the pure milk that is for the mind, eagerly crave, that, thereby, ye may grow unto salvation: —
3 Јер окусисте да је благ Господ.
If ye have tasted for yourselves that, gracious, is the Lord, —
4 А кад дођете к Њему, као камену живом, који је, истина, од људи одбачен, али од Бога изабран и прибран:
Unto whom coming near, as unto a living stone—by men, indeed, rejected, but, with God, chosen, held in honour,
5 И ви као живо камење зидајте се у кућу духовну и свештенство свето, да се приносе приноси духовни, који су Богу повољни, кроз Исуса Христа.
Yourselves also, as living stones, are being built up a spiritual house, for a holy priesthood, to offer spiritual sacrifices, well-pleasing unto God through Jesus Christ;
6 Јер у писму стоји написано: Ево мећем у Сиону камен крајеугалан избрани, и скупоцени; и ко Њега верује неће се постидети.
Inasmuch as it is contained in scripture—Lo! I lay in Zion an outmost corner stone, chosen, held in honour, and, he that resteth faith thereupon, shall not be put to shame.
7 Вама, дакле, који верујете част је; а онима који се противе камен који одбацише зидари он поста глава од угла, и камен спотицања и стена саблазни:
Unto you, then, is the honour—[unto you] who believe; but, unto such as disbelieve, The stone which the builders rejected, —The same, hath become head of the corner,
8 На који се и спотичу који се противе речи, на шта су и одређени.
And a stone to strike against, and a rock to stumble over: Who stumble because, unto the word, they do not yield, —unto which also they have been appointed;
9 А ви сте избрани род, царско свештенство, свети народ, народ добитка, да објавите добродетељи Оног који вас дозва из таме к чудном виделу свом;
But, ye, are a chosen race, a royal priesthood, a holy nation, a people for a peculiar treasure, that, the excellences, ye may tell forth, of him who, out of darkness, hath called you into his marvellous light: —
10 Који некад не бејасте народ, а сад сте народ Божји; који не бејасте помиловани, а сад сте помиловани.
Who, at one time, were a No-people, but, now, are a people of God, —who had not been enjoying mercy, but, now, have received mercy.
11 Љубазни! Молим вас, као дошљаке и госте, да се чувате од телесних жеља, које војују на душу.
Beloved! I exhort you, as sojourners and pilgrims, to abstain from fleshly covetings, such as take the field against the soul;
12 А владајте се добро међу незнабошцима, да би за оно за шта вас опадају као злочинце, видевши ваша добра дела, хвалили Бога у дан похођења.
Having, your behaviour among the nations, honourable, —in order that, wherein they speak against you as evil-doers, they may, owing to the honourable works they are permitted to behold, glorify God in the day of visitation.
13 Будите дакле покорни свакој власти човечијој, Господа ради: ако цару, као господару;
Submit yourselves unto every human creation, for the Lord’s sake, —whether unto a king, as one that protecteth,
14 Ако ли кнезовима, као његовим посланицима за освету злочинцима, а за хвалу добротворима.
Or unto governors, as, through him, sent—for vengeance on evil-doers, but praise to such as do good;
15 Јер је тако воља Божија да добрим делима задржавате незнање безумних људи.
Because, so, is the will of God, —by doing good, to be putting to silence, the ignorance of heedless men:
16 Као слободни, а не као да бисте имали слободу за покривач пакости, него као слуге Божије.
As free, yet, not as a cloak of vice, holding your freedom, but, as God’s servants.
17 Поштујте сваког: браћу љубите, Бога се бојте, цара поштујте.
Unto all men, give honour, unto the brotherhood, shew love, unto God, give reverence, the king, hold in honour.
18 Слуге! Будите покорни са сваким страхом господарима не само добрима и кроткима него и злима.
Ye domestics, submitting yourselves, in all reverence, unto your masters, —not only unto the good and considerate, but also unto the perverse;
19 Јер је ово угодно пред Богом ако Бога ради поднесе ко жалости, страдајући на правди.
For, this, is thankworthy, —If, for the sake of conscience towards God, one beareth griefs, suffering wrongfully, —
20 Јер каква је хвала ако за кривицу муке трпите? Него ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом.
For what sort of honour is it—if, committing sin, and being buffeted, ye endure it? But, if, doing good, and suffering, ye endure it, this, is thankworthy with God.
21 Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за нас, и нама остави углед да идемо Његовим трагом:
For, hereunto, have ye been called; because, Christ also, suffered in your behalf, unto you, leaving behind a pattern, that ye might follow in his steps:
22 Који греха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим;
Who did not, a sin, commit, neither was deceit found in his mouth, —
23 Који не псова кад Га псоваше; не прети кад страда; него се ослањаше на Оног који право суди;
Who, being reviled, was not reviling again, suffering, he was not threatening, but was making surrender unto him that judgeth righteously, —
24 Који грехе наше сам изнесе на телу свом на дрво, да за грехе умремо, и за правду живимо; ког се раном исцелисте.
Who, our sins, himself, bare up, in his body, unto the tree, in order that we, from our sins getting away, in righteousness, might live, —by whose stripes, ye have been healed;
25 Јер бејасте као изгубљене овце, које немају пастира; но сад се обратисте к пастиру и владици душа својих.
For ye were as sheep going astray, but have now turned back unto the shepherd and overseer of your souls.
