2 Књига Самуилова 1

1 А по смрти Сауловој, кад се Давид врати побивши Амалике и оста у Сиклагу два дана,

After the death of Saul, when Dauid was returned from the slaughter of the Amalekites and had beene two dayes in Ziklag,

2 Трећег дана, гле, дође један из војске Саулове раздртих хаљина и главе посуте прахом; и дошав к Давиду паде на земљу и поклони се.

Behold, a man came the third day out of the host from Saul with his clothes rent, and earth vpon his head: and when hee came to Dauid, he fell to the earth, and did obeisance.

3 И рече му Давид: Откуда идеш? А он му рече: Из логора израиљског утекох.

Then Dauid saide vnto him, Whence commest thou? And he said vnto him, Out of the host of Israel I am escaped.

4 А Давид му рече: Шта би? Кажи ми. А он рече: Народ побеже из боја; и много народа паде и изгибе, погибе и Саул и син му Јонатан.

And Dauid saide vnto him, What is done? I pray thee, tell me. Then he said, that the people is fled from the battel, and many of the people are ouerthrowen, and dead, and also Saul and Ionathan his sonne are dead.

5 А Давид рече момку који му донесе глас: Како знаш да је погинуо и син му Јонатан?

And Dauid saide vnto the yong man that tolde it him, Howe knowest thou that Saul and Ionathan his sonne be dead?

6 А момак који му донесе глас рече: Случајно дођох на гору Гелвују, а то се Саул наслонио на копље своје, кола и коњици приближаваху се к њему.

Then the yong man that tolde him, answered, As I came to mount Gilboa, behold, Saul leaned vpon his speare, and loe, the charets and horsemen followed hard after him.

7 А он обазревши се натраг угледа ме, па ме викну, а ја му рекох: Ево ме.

And when he looked backe, he saw me, and called me. And I answered, Here am I.

8 А он ми рече: Ко си? А ја му рекох: Амалик сам.

And he said vnto me, Who art thou? And I answered him, I am an Amalekite.

9 А он ми рече: Приступи к мени убиј ме; јер ме обузеше муке, а још је сасвим душа у мени.

Then saide hee vnto me, I pray thee come vpon mee, and slay me: for anguish is come vpon me, because my life is yet whole in me.

10 И приступих к њему и убих га, јер сам знао да неће остати жив пошто паде; и узех венац царски који му беше на глави и гривну која му беше на руци, и ево донесох господару свом.

So I came vpon him, and slewe him, and because I was sure that hee coulde not liue, after that hee had fallen, I tooke the crowne that was vpon his head, and the bracelet that was on his arme, and brought them hither vnto my lord.

11 Тада Давид зграби хаљине на себи и раздре их; тако и сви људи који беху с њим.

Then Dauid tooke hold on his clothes, and rent them, and likewise al the men that were with him.

12 И ридаше и плакаше, и постише до вечери за Саулом и за Јонатаном сином његовим и за народом Господњим и за домом Израиљевим што изгибоше од мача.

And they mourned and wept, and fasted vntil euen, for Saul and for Ionathan his sonne, and for the people of the Lord, and for the house of Israel, because they were slaine with the sword.

13 И рече Давид момку који му донесе глас: Одакле си? А он рече: Ја сам син једног дошљака Амалика.

Afterward Dauid saide vnto the yong man that tolde it him, Whence art thou? And hee answered, I am the sonne of a stranger an Amalekite.

14 Рече му Давид: Како те није било страх подићи руку своју и убити помазаника Господњег?

And Dauid said vnto him, How wast thou not afrayd, to put forth thine hand to destroy the Anoynted of the Lord?

15 И дозва Давид једног између момака својих и рече: Ходи, погуби га. А он га удари, те умре.

Then Dauid called one of his yong men, and said, Goe neere, and fall vpon him. And hee smote him that he dyed.

16 И рече му Давид: Крв твоја на твоју главу; јер твоја уста сведочише на те говорећи: Ја сам убио помазаника Господњег.

Then said Dauid vnto him, Thy blood be vpon thine owne head: for thine owne mouth hath testified against thee, saying, I haue slaine the Lords Anoynted.

17 Тада Давид нарица овако за Саулом и за Јонатаном сином његовим,

Then Dauid mourned with this lamentation ouer Saul, and ouer Ionathan his sonne,

18 И изговори, да би се учили синови Јудини луку, и ето је написано у књизи Истинитог:

(Also he bade them teach the children of Iudah to shoote, as it is written in the booke of Iasher)

19 Дико Израиљева! На твојим висинама побијени су; како падоше јунаци?

O noble Israel, hee is slane vpon thy hie places: how are the mightie ouerthrowen!

20 Не казујте у Гату, и не разглашујте по улицама аскалонским, да се не веселе кћери филистејске и да не играју кћери необрезаних.

Tell it not in Gath, nor publish it in the streetes of Ashkelon, lest the daughters of the Philistims reioyce, lest the daughters of the vncircumcised triumph.

21 Горе гелвујске! Не падала роса ни дажд на вас, и не родило поље за принос, јер је ту бачен штит са јунака, штит Саулов, као да није помазан уљем.

Ye mountaines of Gilboa, vpon you be neither dewe nor raine, nor be there fieldes of offrings: for there the shielde of the mightie is cast downe, the shielde of Saul, as though he had not bene anointed with oyle.

22 Без крви побијених и без масти од јунака није се враћао лук Јонатанов, нити је мач Саулов долазио натраг празан.

The bow of Ionathan neuer turned backe, neither did the sword of Saul returne emptie from the blood of the slaine, and from the fatte of the mightie.

23 Саул и Јонатан, мили и драги за живота, ни у смрти се не раставише; лакши од орлова беху.

Saul and Ionathan were louely and pleasant in their liues, and in their deaths they were not deuided: they were swifter then eagles, they were stronger then lions.

24 Кћери Израиљеве! Плачите за Саулом, који вас је облачио у скерлет лепо, и китио вас златним закладима по хаљинама вашим.

Yee daughters of Israel, weepe for Saul, which clothed you in skarlet, with pleasures, and hanged ornaments of gold vpon your apparel.

25 Како падоше јунаци у боју! Јонатан како погибе на твојим висинама!

Howe were the mightie slaine in the mids of the battel! O Ionathan, thou wast slaine in thine hie places.

26 Жао ми је за тобом, брате Јонатане; био си ми мио врло; већа ми је била љубав твоја од љубави женске.

Wo is me for thee, my brother Ionathan: very kinde hast thou bene vnto me: thy loue to me was wonderfull, passing the loue of women:

27 Како падоше јунаци, и пропаде оружје убојито!

howe are the mightie ouerthrowen, and the weapons of warre destroyed!