Књига о Јову 16

1 А Јов одговори и рече:

Job svarade, och sade:

2 Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.

Jag hafver sådana ofta hört; I ären alle arme hugsvalare.

3 Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?

När vilja dock dessa lösa ord hafva en ända? Eller hvad fattas dig, att du så svarar?

4 И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,

Jag kunde ock väl tala såsom I; jag ville att edor själ vore i mine själs stad; jag ville ock finna ord emot eder, och så rista mitt hufvud öfver eder.

5 Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.

Jag ville styrka eder med munnen, och tala af sinnet med mina läppar.

6 Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?

Men om jag än talar, så skonar min svede mig dock intet; låter jag ock blifvat, så går han dock intet ifrå mig.

7 А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.

Men nu gör han mig vedermödo, och förstörer all min ledamot.

8 Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.

Han hafver mig gjort skrynkotan, och vittnar emot mig; och min motståndare hafver sig upp emot mig, och svarar emot mig.

9 Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.

Hans vrede sliter mig, och den som är mig vred, biter samman tänderna öfver mig; min motståndare ser hvasst med sin ögon på mig.

10 Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.

De gapa med sin mun emot mig, och hafva hånliga slagit mig vid mitt kindben; de hafva tillhopa släckt sin harm på mig.

11 Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.

Gud hafver öfvergifvit mig dem orättfärdiga, och låtit mig komma i de ogudaktigas händer.

12 Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.

Jag var rik, men han hafver mig gjort till intet; han hafver tagit mig vid halsen, och sönderslitit mig, och uppsatt mig sig till ett mål.

13 Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.

Han hafver kringhvärft mig med sina skyttor; han hafver sargat mina njurar, och intet skonat; han hafver utgjutit min galla på jordena.

14 Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.

Han hafver gjort mig ett sår öfver det andra; han hafver öfverfallit mig såsom en kämpe.

15 Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.

Jag hafver sömmat en säck på mina hud, och hafver lagt mitt horn i mull.

16 Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;

Mitt ansigte är svullet af gråt, och min ögonlock äro vorden mörk;

17 Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.

Ändock att ingen orättfärdighet är i mine hand, och min bön är ren.

18 Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.

Ack jord! öfvertäck icke mitt blod, och mitt rop hafve intet rum.

19 И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.

Och si nu, mitt vittne är i himmelen, och den mig känner är i höjdene.

20 Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.

Mine vänner äro mine begabbare; mitt öga fäller tårar till Gud.

21 О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!

Om en man kunde gå till rätta med Gud, såsom menniskors barn med sin nästa.

22 Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.

Men de förelagda år äro komne; och jag går den vägen bort, den jag aldrig igen kommer.