4 Мојсијева 11
1 После стаде се тужити народ да му је тешко; а то не би по вољи Господу; и кад Господ чу, разгневи се; и распали се на њих огањ Господњи, и сажеже крајње у логору.
And when the people complained, it displeased the LORD: and the LORD heard it; and his anger was kindled; and the fire of the LORD burnt among them, and consumed them that were in the uttermost parts of the camp.
2 Тада завапи народ к Мојсију, а Мојсије се помоли Господу, и угаси се огањ.
And the people cried to Moses; and when Moses prayed to the LORD, the fire was quenched.
3 И прозва се оно место Тавера, јер се распали на њих огањ Господњи.
And he called the name of the place Taberah: because the fire of the LORD burnt among them.
4 А светина што беше међу њима, беше врло лакома, те и синови Израиљеви стадоше плакати говорећи: Ко ће нас нахранити меса?
And the mixed multitude that was among them fell to lusting: and the children of Israel also wept again, and said, Who shall give us flesh to eat?
5 Опоменусмо се риба што јеђасмо у Мисиру забадава, и краставаца и диња и лука црног и белог.
We remember the fish, which we ate in Egypt freely; the cucumbers, and the melons, and the leeks, and the onions, and the garlic:
6 А сада посахну душа наша, нема ништа осим мане пред очима нашим.
But now our soul is dried away: there is nothing at all, besides this manna, before our eyes.
7 А мана беше као семе коријандрово, а боја му беше као боја у бдела.
And the manna was as coriander seed, and the colour of it as the colour of bdellium.
8 И излажаше народ, те купљаху, и мељаху на жрвњима или туцаху у ступама, и куваху у котлу, или мешаху погаче; а укус јој беше као укус од новог уља.
And the people went about, and gathered it, and ground it in mills, or beat it in a mortar, and baked it in pans, and made cakes of it: and the taste of it was as the taste of fresh oil.
9 И кад падаше роса по логору ноћу, падаше с њом и мана.
And when the dew fell upon the camp in the night, the manna fell upon it.
10 И чу Мојсије где народ плаче у породицама својим, сваки на вратима од шатора свог; и Господ се разгневи врло, и Мојсију би тешко.
Then Moses heard the people weeping throughout their families, every man in the door of his tent: and the anger of the LORD was kindled greatly; Moses also was displeased.
11 Па рече Мојсије Господу: Зашто учини такво зло слузи свом? И зашто не нађох милости пред Тобом, него метну на ме терет свега народа овог?
And Moses said to the LORD, Why hast thou afflicted thy servant? and why have I not found favour in thy sight, that thou layest the burden of all this people upon me?
12 Еда ли ја зачех сав овај народ? Еда ли га ја родих, кад ми кажеш: Изнеси га у наручју свом, као што носи дојиља дете, у ону земљу за коју си се заклео оцима њиховим.
Have I conceived all this people? have I begotten them, that thou shouldest say to me, Carry them in thy bosom, as a nursing father beareth the nursing child, to the land which thou sworest to their fathers?
13 Откуда мени меса да дам свему овом народу? Јер плачу преда мном говорећи: Дај нам меса да једемо.
Where should I get flesh to give to all this people? for they weep to me, saying, Give us flesh, that we may eat.
14 Не могу ја сам носити сав народ овај, јер је тешко за мене.
I am not able to bear all this people alone, because it is too heavy for me.
15 Ако ћеш тако чинити са мном, убиј ме боље, ако сам нашао милост пред Тобом, да не гледам зло своје.
And if thou dealest thus with me, kill me, I pray thee, out of hand, if I have found favour in thy sight; and let me not see my wretchedness.
16 А Господ рече Мојсију: Сабери ми седамдесет људи између старешина Израиљевих, које знаш да су старешине народу и управитељи његови, и доведи их к шатору од састанка, нека онде стану с тобом.
And the LORD said to Moses, Gather to me seventy men of the elders of Israel, whom thou knowest to be the elders of the people, and officers over them; and bring them to the tabernacle of the congregation, that they may stand there with thee.
17 Тада ћу сићи и говорити онде с тобом, и узећу од духа који је на теби и метнућу на њих, да носе с тобом терет народни и да не носиш ти сам.
And I will come down and talk with thee there: and I will take of the Spirit who is upon thee, and will put it upon them; and they shall bear the burden of the people with thee, that thou mayest not bear it thyself alone.
18 А народу реци: Приправите се за сутра да једете меса, јер плакасте да Господ чу, и рекосте: Ко ће нас нахранити меса? Јер нам добро беше у Мисиру. Даће вам, дакле, Господ меса и јешћете.
And say thou to the people, Sanctify yourselves for to morrow, and ye shall eat flesh: for ye have wept in the ears of the LORD, saying, Who shall give us flesh to eat? for it was well with us in Egypt: therefore the LORD will give you flesh, and ye shall eat.
19 Нећете јести један дан, ни два дана, ни пет дана, ни десет дана, ни двадесет дана;
Ye shall not eat one day, nor two days, nor five days, neither ten days, nor twenty days;
20 Него цео месец дана, докле вам на нос не удари и не огади вам се, зато што одбацисте Господа који је међу вама и плакасте пред Њим говорећи: Зашто изиђосмо из Мисира?
But even a whole month, until it shall come out at your nostrils, and it be loathsome to you: because ye have despised the LORD who is among you, and have wept before him, saying, Why came we forth out of Egypt?
21 А Мојсије рече: Шест стотина хиљада пешака има народа, у коме сам, па Ти кажеш: Даћу им меса да једу цео месец дана.
And Moses said, The people, among whom I am, are six hundred thousand footmen; and thou hast said, I will give them flesh, that they may eat a whole month.
22 Еда ли ће им се поклати овце и говеда да им достане? Или ће им се покупити све рибе морске да им буде доста?
Shall the flocks and the herds be slain for them, to suffice for them? or shall all the fish of the sea be gathered together for them, to suffice for them?
23 А Господ рече Мојсију: Зар рука Господња неће бити довољна? Видећеш хоће ли бити шта ти рекох или неће.
And the LORD said to Moses, Is the LORD’S hand shortened? thou shalt see now whether my word shall come to pass to thee or not.
24 И Мојсије изиђе и рече народу речи Господње; и сабра седамдесет људи између старешина народних, и постави их око шатора.
And Moses went out, and told the people the words of the LORD, and gathered the seventy men of the elders of the people, and set them around the tabernacle.
25 И Господ сиђе у облаку и говори к њему, и узевши од духа који беше на њему метну на оних седамдесет људи старешина; и кад дух дође на њих, пророковаху, али више никад.
And the LORD came down in a cloud, and spoke to him, and took of the spirit that was upon him, and gave it to the seventy elders: and it came to pass, that, when the spirit rested upon them, they prophesied, and did not cease.
26 А два човека осташе у логору, једном беше име Елдад, а другом Модад, на које дође дух, јер и они беху записани, али не дођоше к шатору, и стадоше пророковати у логору.
But there remained two of the men in the camp, the name of the one was Eldad, and the name of the other Medad: and the spirit rested upon them; and they were of them that were recorded, but went not out to the tabernacle: and they prophesied in the camp.
27 И дотрча момак, те јави Мојсију говорећи: Елдад и Модад пророкују у логору.
And there ran a young man, and told Moses, and said, Eldad and Medad do prophesy in the camp.
28 А Исус, син Навин, слуга Мојсијев, један од момака његових, рече говорећи: Мојсије, господару мој, забрани им.
And Joshua the son of Nun, the servant of Moses, one of his young men, answered and said, My lord Moses, forbid them.
29 А Мојсије му одговори: Зар завидиш мене ради? Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти дух свој на њих!
And Moses said to him, Enviest thou for my sake? O that all the LORD’S people were prophets, and that the LORD would put his spirit upon them!
30 Потом се врати Мојсије у логор са старешинама Израиљевим.
And Moses withdrew into the camp, he and the elders of Israel.
31 Тада се подиже ветар од Господа, и потера од мора препелице, и разасу их по логору на дан хода одовуда и на дан хода одонуда око логора, на два лакта од земље.
And there went forth a wind from the LORD, and brought quails from the sea, and let them fall by the camp, as it were a day’s journey on this side, and as it were a day’s journey on the other side, around the camp, and as it were two cubits high upon the face of the earth.
32 И уставши народ цео онај дан и сву ноћ и цео други дан купљаше препелице: и ко накупи најмање накупи десет гомора; и повешаше их себи редом око логора.
And the people stood up all that day, and all that night, and all the next day, and they gathered the quails: he that gathered least gathered ten homers: and they spread them all abroad for themselves around the camp.
33 Али месо још им беше у зубима, јоште га не поједоше, а Господ се разгневи на народ и удари Господ народ помором врло великим.
And while the flesh was yet between their teeth, before it was chewed, the wrath of the LORD was kindled against the people, and the LORD smote the people with a very great plague.
34 И прозва се оно место Киврот-Атава јер онде укопаше народ који се беше полакомио.
And he called the name of that place Kibrothhattaavah: because there they buried the people that lusted.
35 И пође народ од Киврот-Атаве у Асирот, и стадоше у Асироту.
And the people journeyed from Kibrothhattaavah to Hazeroth; and abode at Hazeroth.
