Песма над песмама 2
1 Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.
Es esmu roze Šaronā un lilija ielejā.
2 Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.
Tā kā lilija starp ērkšķiem, tāda ir mana draudzene starp tām meitām.
3 Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.
Tā kā ābele starp meža kokiem, tāds ir mans draugs starp tiem dēliem. Es ilgojos sēdēt viņa pavēnī, un viņa auglis manai mutei salds.
4 Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.
Viņš mani ved vīna namā, un mīlestība ir viņa karogs pār mani.
5 Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
Atspirdzinājiet mani ar vīna ogām un spēcinājiet mani ar āboliem; jo es nīkstu no mīlestības.
6 Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
Viņa kreisā roka ir apakš manas galvas, un viņa labā roka mani apkampj.
7 Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
Es jūs mīļi lūdzu, jūs Jeruzālemes meitas, pie tām stirnām un kalnu kazām laukā, neuztraucat un nemodinājat mīlestību, kamēr tai pašai patīk.
8 Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
Šī ir mana drauga balss; redzi, viņš nāk un lēkā pa tiem kalniem un deij pa tiem pakalniem.
9 Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
Mans draugs ir līdzīgs stirnai vai jaunam briedim. Redzi, viņš stāv aiz sienas, skatās caur logiem un raugās caur skadriņiem.
10 Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
Mans draugs atbild un saka uz mani: celies, mana draudzene, mana skaistā, un nāc!
11 Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
Jo redzi, ziema ir pagājusi, stiprais lietus jau ir pārgājis un nost.
12 Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
Puķes rādās laukā, dziesmu laiks atnācis, un ūbeles balss dzirdama mūsu zemē.
13 Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
Vīģes koks dabūjis pumpurus, un vīna koki plaukst un dod smaržu; celies, nāc, mana draudzene, mana skaistā, nāc šurp!
14 Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
Mans balodis akmeņu kalnos, apslēptos plaisumos, parādi man savu vaigu, dod man savu balsi dzirdēt; jo tava balss ir salda, un tavs vaigs ir mīlīgs.
15 Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
Gūstat mums lapsas, tās mazās lapsas, kas vīna dārzus maitā, jo mūsu vīna dārzi stāv ziedos.
16 Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
Mans draugs ir mans, es esmu viņa, kas pa tām lilijām gana.
17 Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.
Kamēr diena metās dzestra un ēnas bēg, atgriezies, mans draugs, kā stirna, vai kā jauns briedis pa kalnu plaisumiem.
